Sve ili ništa
Poput pravog štrebera, više puta sam u životu pravila listu uverenja za koja mislim da me koče u kreiranju života kakav želim da živim, ali sam jedno, možda ono koje me je najviše usporavalo u životu, previdela. Otkrila mi ga je žena za koju nikad ne bih pomislila da će dotaći bilo koje moje unutrašnje ograničenje – profesorka za koju sam mislila da će me izgrditi pred masom studenata i oboriti me na ispitu. Kad danas pomislim na tu ženu, prođe mi kroz glavu neki vozić zahvalnosti. Zahvalna sam joj na svakom komplimentu koji mi je uputila, na svim hvalospevima za koje i danas mislim da ih nisam možda baš zaslužila a ni opravdala. Mislim da sam poslednju pohvalu na svoj račun, pre tih otmenih komplimenata koje mi je ona uputila, čula deset godina ranije. No, najviše joj hvala što mi je u lice, pred svim kolegama, ukazala na grešku koju sam ponavljala nesvesno 25 godina. Ovako je to bilo. Ispit se kod profesorke B. polagao pisanim putem. Dobili smo nekoliko kraćih i dva ese