Ašik Žena

 Oni koji žive u tegli misle da je poklopac nebo... Proteklih nekoliko dana mi se ova rečenica vrzma po glavi. Došla sam do jednog zaključka u vezi te tvrdnje i poželela da ga  podelim sa svojim pratiocima na instagramu. To sam učinila  u rubrici  Usred srede,  u kojoj na svom instagram profilu dirketno, bez mnogo okolišanja i motanja u foliju, ukazujem na načine kojima limitiramo svoju sreću i uspeh.  Interesantno, nije bilo mnogo reakcija na ovu rečenicu. Reakcije su usledile kada sam nakon nje napisala sledeće: Svi mi živimo u teglama. Neko u većoj, neko u manjoj. Naš rast počinje kada shvatimo da je to što mislimo da je nebo, samo običan poklopac.   Broj reakcija ukazao mi je na to da se ljudi prepoznaju. Neko je postao svesan svoje teglice.  Kada neki deo nas prepozna nešto što mu se ne dopada kao istinu,  naš ego reaguje.                                                                                                                                                         📷pixaba

  Danas, na svakom koraku možete slušati i čitati o bolestima.   Ipak, niko da spomene nezdravosti koje ponekad stanuju u svakom od nas . Kod nekog se javljaju periodično, kao prehlada. Kod nekog su prešle u hroničnu sliku. U mom svetu dve najveće bolesti zovu se besmisao i dokonost. Besmisao, kao težu bolest, trenutno ću ostaviti po strani. Neka dokonost bude naša današnja tema. Imam sreću da poznajem osobe koje ne boluju od dokonosti. To su osobe koje uvek znaju šta će sa svojim slobodnim vremenom, sa svojim danom, sa svojim rukama. Takva je, na primer, bila moja baka – i kada bi sela da odmori, to nikad nije bilo praznih ruku. Najčešće heklica i konac, a ponekad orasi i mali čekić, bili su njeni rekviziti za odmor. Možda je i vama poznata takva slika? Photo:pixabay.com   Ljudi koji znaju šta će sa svojim vremenom i rukama, koji uvek imaju šta da rade , znaju šta će i sa svojim mislima. Jednostavno, kada uposlite svoje prste, kada koristite konstruktivno svoje vreme i