Ašik Žena

 Oni koji žive u tegli misle da je poklopac nebo... Proteklih nekoliko dana mi se ova rečenica vrzma po glavi. Došla sam do jednog zaključka u vezi te tvrdnje i poželela da ga  podelim sa svojim pratiocima na instagramu. To sam učinila  u rubrici  Usred srede,  u kojoj na svom instagram profilu dirketno, bez mnogo okolišanja i motanja u foliju, ukazujem na načine kojima limitiramo svoju sreću i uspeh.  Interesantno, nije bilo mnogo reakcija na ovu rečenicu. Reakcije su usledile kada sam nakon nje napisala sledeće: Svi mi živimo u teglama. Neko u većoj, neko u manjoj. Naš rast počinje kada shvatimo da je to što mislimo da je nebo, samo običan poklopac.   Broj reakcija ukazao mi je na to da se ljudi prepoznaju. Neko je postao svesan svoje teglice.  Kada neki deo nas prepozna nešto što mu se ne dopada kao istinu,  naš ego reaguje.                                                                                                                                                         📷pixaba

  Danas, na svakom koraku možete slušati i čitati o bolestima.   Ipak, niko da spomene nezdravosti koje ponekad stanuju u svakom od nas . Kod nekog se javljaju periodično, kao prehlada. Kod nekog su prešle u hroničnu sliku. U mom svetu dve najveće bolesti zovu se besmisao i dokonost. Besmisao, kao težu bolest, trenutno ću ostaviti po strani. Neka dokonost bude naša današnja tema. Imam sreću da poznajem osobe koje ne boluju od dokonosti. To su osobe koje uvek znaju šta će sa svojim slobodnim vremenom, sa svojim danom, sa svojim rukama. Takva je, na primer, bila moja baka – i kada bi sela da odmori, to nikad nije bilo praznih ruku. Najčešće heklica i konac, a ponekad orasi i mali čekić, bili su njeni rekviziti za odmor. Možda je i vama poznata takva slika? Photo:pixabay.com   Ljudi koji znaju šta će sa svojim vremenom i rukama, koji uvek imaju šta da rade , znaju šta će i sa svojim mislima. Jednostavno, kada uposlite svoje prste, kada koristite konstruktivno svoje vreme i

 Pogledaj u svog partnera, u svoje dete, najbolju prijateljicu ili bilo koju od pet osoba sa kojima si najčešće u kontaktu. Koji deo sebe primećuješ u toj osobi? Da li možda primećuješ nešto što ti se ne dopada? Da li očekuješ od njih nešto a nikako da to dobiješ?  Ova priča ti možda pomogne da osvestiš zašto je to tako. Slika:https://stocksnap.io Jedna moja poznanica je načula da bih ja mogla da joj pomognem da ostvari nešto što je mnogo želela. Imala je nameru da organizuje jedan događaj koji niko do tada nije organizovao u njenom gradu. Trebalo je da komunicira sa učesnicima koji su dolazili tada prvi put u mesto u kome je živela, da nabavi novac, da obezbedi sve uslove... Pomogla sam joj da definiše cilj, da pronađe veoma jak motiv koji joj neće dozvoliti da batali celu priču kad krene sav taj organizaconi stres i da zatim napravi sebi plan koji će joj omogućiti da celu gungulu savlada sa više radosti, a manje tenzije.  I sve je bilo super na našim koučing susretima. A onda je rekl

Uvek mi je nekako čudno  kada čujem neku devojku da kaže: "Ma šta će mi sad dečko, ne treba mi niko da me nervira."  Možda je to samo pošalica koja dobro dođe kada ne želimo sa dosadnim komšijama da razgovaramo na temu ljubavi, mada ja verujem da u svakoj šali ima bar trunčice istine. U svakom slučaju, slažem se u jednom delu - stvarno ti nije potreban neko ko će te nervirati. Ali, mislim da nema duše na ovom svetu koja ne poželi da ima nekog sa kim je sve što je teško lakše, sa kim je sve  što je lepo još lepše, sa kim će moći da ćuti kad joj nije do priče i sa kim će moći da brblja do mile volje bez straha da će je neko ismevati, odbaciti, kritikovati ili osuditi. Koliko god je savremeno doba radilo na tome da nas uveri da smo sami sebi dovoljni, ja i dalje više verujem u reči mog mesara Moše: "I za svađu je potrebno dvoje!" Mi smo stvoreni kao socijalna bića, ne možemo preživeti bez dodira u svakom smislu te reči i zato je potpuno apsurdno i uzaludno

Znate li vi da ste se rodili sa velikom verom u sebe , sa fantastičnim samopouzdanjem i visokom dozom samopoštovanja ? Uskoro ću vam objasniti i kako sam to zaključila.  Ono što na samom startu treba da osvestite, jeste da ste vi zapravo kao i svaka osoba na ovom svetu imali vere u sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti, samo ste vremenom izgubili taj osećaj. Tako da za početak, ne morate ništa da gradite iz početka. Samo vratite sebi ono što vam pripada. Da bih vam objasnila kako da vratite taj osećaj da imate u sebi dovoljno snage, samopouzdanja, hrabrosti i svega što vam je potrebno da biste krenuli ka svojim željama, moram da vam objasnim šta se tu dogodilo. Kada se rodimo, mi apsolutno ne razmišljamo o tome šta ne možemo, ne smemo, šta nije u okviru naših mogućnosti, šta ne umemo i tako dalje. Nemamo strah od nepoznatog, ne razmišljamo o negativnim ishodima.  Sigurno ste nekada videli neko dete, devojčicu na primer, koja iako još nije naučila baš razgovetno da gov

Zanimljivo nam je da razmatramo svoja ograničavajuća uverenja , zar ne? Volimo da istražujemo svoje interne sabotere, da se pitamo čime to sami sebe kočimo i sputavamo. I tako nam  sve postane jasno kada nađemo te rečenice koje su nam roditelji ponavljali svakog dana tokom našeg odrastanja i koje su se transformisale u naš unutrašnji glas (kao što su nisam dovoljno dobra, ja ne znam ništa itd.) da smo u stanju godinama da lebdimo nad tom jasnoćom i iako nam je sada jasno koja nas uverenja koče, i dalje ne preduzimamo ništa da konačno promenimo to što nas žulja u životu. Samo znanje o ograničavajućim uverenjima ne može promeniti našu realnost. Veliki je uspeh osvestiti ih, svakako, ali to nije kraj. Naprotiv, to je samo početak - razumevanje zbog čega smo tu gde jesmo. I postoje razne tehnike za promenu ograničavajućih uverenja. Ali, to je tema za individualan rad, koučing, duboku introspekciju. Zato ti predlažem da uradiš nešto čime možeš već sada, dok čitaš ovaj tekst, da p