Prvi korak prema "onom pravom"

Uvek mi je nekako čudno  kada čujem neku devojku da kaže: "Ma šta će mi sad dečko, ne treba mi niko da me nervira." 

Možda je to samo pošalica koja dobro dođe kada ne želimo sa dosadnim komšijama da razgovaramo na temu ljubavi, mada ja verujem da u svakoj šali ima bar trunčice istine. U svakom slučaju, slažem se u jednom delu - stvarno ti nije potreban neko ko će te nervirati. Ali, mislim da nema duše na ovom svetu koja ne poželi da ima nekog sa kim je sve što je teško lakše, sa kim je sve  što je lepo još lepše, sa kim će moći da ćuti kad joj nije do priče i sa kim će moći da brblja do mile volje bez straha da će je neko ismevati, odbaciti, kritikovati ili osuditi.

Koliko god je savremeno doba radilo na tome da nas uveri da smo sami sebi dovoljni, ja i dalje više verujem u reči mog mesara Moše: "I za svađu je potrebno dvoje!"

Mi smo stvoreni kao socijalna bića, ne možemo preživeti bez dodira u svakom smislu te reči i zato je potpuno apsurdno i uzaludno da ubeđujemo sebe da nam nije potreban niko. Ko je iskren prema sebi, zna da čak i kad smo u stanju da priuštimo sami sebi nezaboravne trenutke, vredne divljenja i pamćenja, bocne nas u deliću sekunde pomisao da bi bilo mnogo lepše kad bismo imali sa kim da podelimo tu slavu života.

Znam da mnoge devojke priželjkuju ljubav a istovremeno odbijaju da u svoj život puste čak i nekog ko im se dopada... ponekad zbog straha da će im se zakomplikovati život, ponekad zbog uverenja da nisu dovoljno dobre, lepe, privlačne, iskusne ili šta ti ja znam već. Ima i onih koje tvrde da se "za njih lepe samo budale"... 

Postoje periodi u životu kad nam je potrebno da budemo sami sa sobom. Takvi periodi su nekad dragoceni jer je to vreme u kome možemo postati osoba sa kakvom bismo jednog dana želele da kreiramo zdrav partnerski odnos. Ali to ne znači da svoj emotivni život treba da osudimo na propast. 

Ja ne znam u kojoj se ti emotivnoj fazi sada nalaziš, da li imaš kraj sebe nekog ili ne, da li si zadovoljna svojim partnerskim odnosom ili ne... ali znam da ukoliko ponekad uhvatiš sebe kako razmišljaš da nikada nećeš naći onog pravog, treba da razmisliš o tome šta zapravo želiš kada je partnerski odnos u pitanju? Želim da me neko voli, želim da imam dečka, želim da imam s kim da provodim vreme...nisu pravi odgovori. Potrebno je da odgovoriš sebi na pitanje šta je tvom biću potrebno, šta očekuješ od jednog partnerskog odnosa koji bi po tvojim "standardima kvaliteta" bio savršen? 

Definiši šta je to za čime tragaš,što priželjkuješ, o čemu maštaš? Ne o kakvoj osobi maštaš, već o kakvom odnosu maštaš?  To je prvi korak na putu do zdrave ljubavi. Ako ti nije jasno šta ti zapravo želiš, kakva je to savršena ljubav koju nikako da nađeš, onda je lutanje zagarantovano. A iako se desi da nabasaš na nešto vredno, može se desiti da to ne prepoznaš i onda rizikuješ da izgubiš odnos koji zaista može biti kvalitetan, zbog neke totalne gluposti.

Nađi prvo odredište, pa onda istražuj rutu.

I dok vam pišem ovo, stiže mi poruka drugarice koja je tipičan primer devojke "ja nikad neću naći onog pravog"...šalje mi neku instagram mudroliju: "Ostavio me lik sa kojim nisam ni bila". Eto, takvi smo mi ... mrzi nas da istražimo šta želimo od života pa smo neobavešteni da smo u vezama ili živimo u zamišljenim odnosima...

Ljubav, kao i bilo koja oblast našeg života, ne trpi lenjost... istraži sebe i svoje potrebe. To je uvek dobar start.