Ašik Žena

Svaka priča, čak i uspešna priča sa srećnim krajem, ima svoju drugu stranu. Mi uvek nešto bespovratno damo  kao zalog za ostvarenje nekog svog cilja. Nekad je to vreme, nekad novac, znanje...ponekad se desi da dobijemo sve što smo želeli, ali onda shvatimo da smo usput propustili proslavu nekog važnog rođendana, nečije mature, neko putovanje. Ponekad, kad se osvrnemo unazad, vidimo da nekih ljudi, koji su na početku našeg puta bili sa nama, sada nisu tu... I to je jednostavno tako. Svaki naš uspeh, neminovno će se odraziti i na ostale sfere našeg života, na naš odnos sa decom, na stanje na našem bankovnom računu, na naše zdravlje, naš raspored, prioritete, porodicu... to je prirodno. Kada smo svesni toga i prihvatimo kao neminovnost da jedna promena povlači sa sobom i neke druge, manje ili veće promene, koje se tiču nekad samo nas a  nekad i drugih ljudi, ostane nam samo da se zapitamo ovo: Kada na dva tasa moje životne vage stavim sve ono što dobijam, i sve što bih potencija

Ponekad se ponašamo kao da se nečije prisustvo u našem životu podrazumeva. Volimo nekoga, mislimo i verujemo da će uvek biti tu, u našem životu, za dobro i za loše. Tako se neki ljudi odnose prema svom partneru, prema svojoj sestri ili bratu, roditeljima, prema svojoj deci, prema prijateljima. I onda se dogodi da tu osobu izgubimo - možda ona ostana tu, u kontaktu smo, ali mi osećamo da smo odnos koji smo imali, izgubili. A zašto se to događa? Odgovor se krije u prvoj rečenici. Meni nikada nije bilo logično da najmanje poštujemo vreme, pažnju, ljubav onih koji su nam najbliži. Znate ono: "sa njom mogu da se ponašam tako, znam da se neće naljutiti." Zar nije prirodnije da se najuviđajnije, najbolje ponašamo baš prema onim ljudima koji su nam u životu najvažniji? Photo:eharmony.com Duge veze najčešće "pucaju" jer neko nekog počne da podrazumeva. Ljudi veruju da ne postoji opcija da osoba sa kojom smo u vezi (prijateljskoj, rodbinskoj, ljubavnoj)  ose

Da li si nekad imala osećaj da jednostavno nisi deo nečega, da ne pripadaš nečemu...  Da ne pripadaš nečemu kao što je, na primer, tvoja porodica, tvoje društvo, tvoj razred, tvoj fakultet, tvoj grad...da li si nekad imala osećaj da prosto ničemu ne pripadaš ? Da li si imala osećaj da se ne uklapaš, da se ne možeš poistovetiti i sroditi sa normama većine?  Znaš onaj osećaj kad nema one povezanosti između tebe, tvoje suštine i onoga što te okružuje? Jesi li osećala nekada to? Ja jesam. Zapravo, osećanje odvojenosti je sraslo sa mnom i gotovo da sam jedva osvestila šta je to što me toliko čini udaljenom i, priznaću, ponekad i tužnom. Kada odrasteš s tim osećajem da ne vidiš sebe kao deo neke celine, naučiš da razvijaš bogat unutrašnji svet u kome živiš i pronađeš s godinama hiljadu načina da ispuniš svoje vreme i zabaviš se. Bar je tako bilo u mom slučaju. Prihvatila sam svoj mikrokosmos kao konačno stanište, razvila osećaj samodovoljnosti, nezavisnosti. Ja sam od onih

Pred vama je tekst koji bi trebao da vam da uvid u knjigu Napoleona Hila „Misli i bogati se“. Moj doživljaj ove knjige menjao se tokom čitanja, ali utisak do koga sam došla na kraju, delim sa vama na početku ovog teksta.  Knjiga se kod mene zadržala dugo. Pozajmila sam je iz biblioteke, a onda je biblioteka zatvorena usled uvođenja vanrednog stanja zbog korona virusa, tako da sam dobila dodatno vreme da se posvetim Hilovoj filozofiji.  Davno sam čula preporuke za ovu knjigu ali je izgleda došla u nikad bolje vreme. Neverovatno je koliko su Hilovi stavovi primenljivi na aktuelnu situaciju. Da napomenem, prvo izdanje knjige izašlo je 1937. godine. Evo šta je tih godina Hil govorio o epidemiji gripa: „U vreme epidemije gripa koja je izbila za vreme svetskog rata, gradonačelnik Njujorka preuzeo je dramatične korake da zaustavi štetu koju su ljudi činili sami sebi kroz svoj nasleđen strah od bolesti. Pozvao je vlasnike novina i rekao im: „Gospodo, ja smatram neophodnim da v