Nigde se ne uklapam...

Da li si nekad imala osećaj da jednostavno nisi deo nečega, da ne pripadaš nečemu... 

Da ne pripadaš nečemu kao što je, na primer, tvoja porodica, tvoje društvo, tvoj razred, tvoj fakultet, tvoj grad...da li si nekad imala osećaj da prosto ničemu ne pripadaš ? Da li si imala osećaj da se ne uklapaš, da se ne možeš poistovetiti i sroditi sa normama većine? 

Znaš onaj osećaj kad nema one povezanosti između tebe, tvoje suštine i onoga što te okružuje? Jesi li osećala nekada to?

Ja jesam. Zapravo, osećanje odvojenosti je sraslo sa mnom i gotovo da sam jedva osvestila šta je to što me toliko čini udaljenom i, priznaću, ponekad i tužnom.

Kada odrasteš s tim osećajem da ne vidiš sebe kao deo neke celine, naučiš da razvijaš bogat unutrašnji svet u kome živiš i pronađeš s godinama hiljadu načina da ispuniš svoje vreme i zabaviš se. Bar je tako bilo u mom slučaju. Prihvatila sam svoj mikrokosmos kao konačno stanište, razvila osećaj samodovoljnosti, nezavisnosti. Ja sam od onih što uvek imaju šta da rade i nikad im nije dosadno. Međutim, vremenom  shvatiš da ipak lišavaš sebe nečega, postane ti nedovoljno sve to tvoje što sa sobom nosiš.

Mi smo socijalna bića. Dugo nas već uče da živimo sa sobom, i to je u redu, ali bez dodira, kontakta sa nekim, sa nečim, mi se osećamo izgubljeno. Kao da lebdimo, da visimo nad svetom. I kad- tad shvatimo da želimo da se osetimo kao deo nečeg. Treba nam osećaj da smo stigli kući.

U redu je shvatiti da nečemu ne pripadaš. To je, za početak, odlično. Nemoj sebe siliti da se uklopiš.To je kao da na silu guraš svoje stopalo u tri broja manju cipelu. Ako uspeš da uopšte smestiš svoje stopalo, biće tesno, pa će početi da žulja a na kraju će boleti toliko da nećeš moći da nataviš da hodaš.

Jednostavno, priznaj sebi da se razlikuješ i da se ne osećaš prijatno, da nisi svoja. To izgleda baš ovako:

Slika: www.123rf.com

Ova ilustracija je toliki utisak ostavila na mene da kad god osetim da se u meni skuplja neka netrpeljivost, da me žulja okruženje, ova sličica mi iskrsne pred očima. Genijalno.  

U toj životnoj igrici gde juriš gore, ka smislu i pripadanju, postoji i treći nivo. Dakle, prvi je - prihvataš sebe sa tim osećanjem da se ne uklapaš i imaš svoj svet u kome ti je fantastično. Drugi nivo je da ne osuđuješ to pleme kome ne pripadaš, kako god se to pleme zvalo (porodica, firma, društvo,većina ...) i prepoznaš u sebi osećaj da ti ipak tragaš za onim plemenom koje ti nedostaje, iako možda ni sama nisi sigurna šta je tačno to što ti je potrebno da bi se osećala celovito.

Treći nivo je ... predivan. Tu priznaš sebi da ti je potrebno da osećaš kako pripadaš nečemu. Pronađeš deo sebe koji si godinama odbacivala. To je verovatno onaj deo zbog kog se i nisi uklapala nigde, pa si ga odbacila i zaboravila, jer ti je to bilo najlakše i mislila si da ćeš tako uspeti da se nekad negde uklopiš. E, kad taj deo pronađeš i ponovo se spojiš s njim, prihvatiš ga, onda možeš čak i da kreiraš nešto svoje, svoj sistem sa kojim ćeš biti jedno. Taj novi sistem je možda nova porodica, koju sama stvaraš. Možda tvoj hobi, koji okuplja tvoje srodnike po ideji i energiji. Možda posao, koji ćeš da izgradiš po svojim parametrima uspeha... 

Znaćeš sama kako da kreiraš sistem kome ćeš pripadati, čim upališ onu iskricu koju si ugasila.