Zašto "pucaju" duge veze i kako to sprečiti?

Ponekad se ponašamo kao da se nečije prisustvo u našem životu podrazumeva. Volimo nekoga, mislimo i verujemo da će uvek biti tu, u našem životu, za dobro i za loše. Tako se neki ljudi odnose prema svom partneru, prema svojoj sestri ili bratu, roditeljima, prema svojoj deci, prema prijateljima. I onda se dogodi da tu osobu izgubimo - možda ona ostana tu, u kontaktu smo, ali mi osećamo da smo odnos koji smo imali, izgubili. A zašto se to događa? Odgovor se krije u prvoj rečenici.

Meni nikada nije bilo logično da najmanje poštujemo vreme, pažnju, ljubav onih koji su nam najbliži. Znate ono: "sa njom mogu da se ponašam tako, znam da se neće naljutiti." Zar nije prirodnije da se najuviđajnije, najbolje ponašamo baš prema onim ljudima koji su nam u životu najvažniji?

Photo:eharmony.com

Duge veze najčešće "pucaju" jer neko nekog počne da podrazumeva. Ljudi veruju da ne postoji opcija da osoba sa kojom smo u vezi (prijateljskoj, rodbinskoj, ljubavnoj)  oseća da je nebitna jer, valjda se zna da je bitna... Moram da napomenem da ovde govorim isključivo o zdravim i funkcionalnim međuljudskim odnosima. 

Ja sam u vezi više od 10 godina. U mom dnevniku zahvalnosti, koji pišem svakog dana, retko se desi da ne napišem koliko sam zahvalna što sam uopšte upoznala mog dečka. A tek onda me sustigne zahvalnost za sve ono što mi je pružio, za sve ono što imamo, za sve ono što smo postigli. Ja sam jednostavno zahvalna životu što mi je dao priliku da upoznam takvu osobu. Takva vrsta zahvalnosti se ne može promeniti čak iako dođe do prekida odnosa.

U tom istom dnevniku, gotovo svakodnevno zahvaljujem što imam svoju tetku, što me odgajila baka, što imam divnog brata... takva vrsta zahvalnosti ćini da se osećate bogato, smireno, spokojno čak iako mnoge stvari u vašem životu još nisu došle na svoje mesto.

Osvestite prisustvo važnih osoba u svom životu. Kako bi vam sutrašnji dan izgledao kad ih ne bi bilo tu kraj vas? Osvestite šta su vam ti ljudi dali... koje emocije, koje lekcije i učenja...kakva ste osoba postali zahvaljujući njima? Šta ste postigli zahvaljujući njihovoj podršci, njihovoj veri u vas? 

Ničije prisustvo se ne podrazumeva. Ljudi najpre odlaze od nas u mislima, odlaze duhom, i na kraju, odu i fizički. I početak svakog odlaska je osećaj da njihovo prisustvo nije prepoznato kao važno, osećaj da nisu vredni našeg vremena,ljubaznosti, saosećanja, razumevanja...

Zahvaljujte životu svakog dana na ljudima bez kojih bi taj isti život bio tužan i prazan.