Ašik Žena

Jedna od najčešćih bolesti današnjice je depresija. Nije bitno u kom ste životnom dobu, kakav je vaš emotivni status, u kakvoj ste materijalnoj ili finansijskoj situaciji, kog ste pola, kakva vam je genetika... možete je "preležati na nogama" a da nijednog trenutka ni sebi ne priznate  a ni drugima ne odajete da ste duboko zaglibili. Lično poznajem ljude koji su u teškoj depresiji,koji su i sami svesni toga, a kada ih sretnete na ulici pomislite da im je sve potaman i da iz njih, bez preterivanja, čak isijava zadovoljstvo! Razmišljam često o tome šta je zajedničko svim ljudima koji proživljavaju ta teška stanja. Došla sam do zaključka da je ono što kosi sve te ljude jako osećanje besmisla. Naše društvo se ne bavi krajnje zabrinjavajućom činjenicom da taj osećaj besmisla i nemoći danas u najvećoj meri potresa mlađe generacije.Srednjoškolci, studenti, mladi ljudi danas prolaze kroz velike emocionalne, psihičke krize kakve su možda čak i strane generaciji njihovih roditelj...

Život je suviše kratak da bismo ga proveli radeći samo ono što moramo. Da ne bismo svoj život protraćili uzalud, potrebno je raditi i nešto što volimo - i to što više i što češće. Neki ljudi su uspeli da svoju strast ili hobi pretvore u unosan posao. Nisu to ljudi kojima je motiv bio novac. To su ljudi koji su shvatili da radeći ono u čemu uživaju izvlače najbolje iz sebe, maksimalno koriste svoje potencijale, pametno koriste vreme koje im je život poklonio da ga organizuju po svojoj volji i što je najvažnije, shvatili su da nisu došli na ovaj svet da mukotrpno rade i žive za druge, već potpuno suprotno - živeći svoj život,živeći sebe i svoj san, takvi ljudi najčešće obogaćuju i živote drugih ljudi. Odavno sam shvatila da je pisanje ono u čemu uživam. Danas, usled hiperprodukcije knjiga,blogova, tekstova, obilja statusa na društvenim mrežama koje su dale za pravo svima da javno iskažu svoje mišljenje, pisanje je u velikoj meri banalizovano. Elem, nije svrha ovog teksta kritika sa...