Besmisao - najveća bolest današnjice

Jedna od najčešćih bolesti današnjice je depresija. Nije bitno u kom ste životnom dobu, kakav je vaš emotivni status, u kakvoj ste materijalnoj ili finansijskoj situaciji, kog ste pola, kakva vam je genetika... možete je "preležati na nogama" a da nijednog trenutka ni sebi ne priznate  a ni drugima ne odajete da ste duboko zaglibili. Lično poznajem ljude koji su u teškoj depresiji,koji su i sami svesni toga, a kada ih sretnete na ulici pomislite da im je sve potaman i da iz njih, bez preterivanja, čak isijava zadovoljstvo! Razmišljam često o tome šta je zajedničko svim ljudima koji proživljavaju ta teška stanja. Došla sam do zaključka da je ono što kosi sve te ljude jako osećanje besmisla.

Naše društvo se ne bavi krajnje zabrinjavajućom činjenicom da taj osećaj besmisla i nemoći danas u najvećoj meri potresa mlađe generacije.Srednjoškolci, studenti, mladi ljudi danas prolaze kroz velike emocionalne, psihičke krize kakve su možda čak i strane generaciji njihovih roditelja, koji su ipak , koliko - toliko, mladost proživeli u nekom izvesnijem vremenu. Bar se takve izjave često čuju od ljudi koji se sećaju "lepših vremena" u kojima su oni živeli svoju mladost.

Često se može čuti da su mlađe generacije lenje, nezainteresovane itd. Ja bih rekla da takvo ponašanje mladih nije odraz lenjosti i nezainteresovanosti, već izuzetne demotivisanosti, prepuštenosti  osećanju nemoći , beznadežnosti, besmisla. nesvrsishodnosti svake aktivnosti koje se late.I zaista, svaka čast onima koji ostanu motivisani da završe fakultet kada su ga upisali uz čuveni savet: "Samo ti završi nešto da imaš papir,ionako nećeš imati posla. Možda slučajno nekad zatreba za neki posao, pa da ti ne bude žao što nisi ništa završio". Uz ovakva predviđanja, koja se na dnevnom nivou čuju na desetine puta,stvarno je teško ostati čitav.

I tako, korak po korak, to latentno osećanje da nema svrhe ni učiti, ni truditi se , ni raditi a ni živeti, dovodi do teških kriza,napada panike,izliva besa i tone suza za koje često niko i ne zna. Neko ne može noćima da spava jer ga toliko opsedaju misli tipa "šta će biti sa mnom i čemu sve ovo?" da mu se učini da ne može da udahne vazduh iako je prozor noćima širom otvoren jer kao uživa u mirisu noći. Neko, s druge strane, beži od naporne stvarnosti u san, spava dugo, pa malo "izbleji na netu" da bi se ponovo nakon nekoliko sati vratio u krevet.

I tako taj besmisao polako vodi  u dokonost sve do trenutka kada se toliko počnemo baviti ljudima i okolnostima van nas samih, da totalno potiskujemo problem u sopstvenoj glavi.To postaje rupa bez dna.Više i ne pokušavamo da se vratimo sebi, svojim  željama i snovima, obuzima nas osećaj da smo toliko izgubljeni slučajevi da i nemamo prava više da maštamo o tome šta bismo zapravo želeli da živimo. Čini nam se da je povratak sebi dug i iscrpljujuć proces, pa je lakše da ga ne započinjemo.Lakše je da bežimo u tuđe fejsbuk i instagram profile, u gomilu beskorisnih klipova i da lepo nađemo ljude s kojima ćemo slatko podeliti svu tu malodušnost, pa onda možemo zajedno da "hejtujemo".

Dokle?

Pa, nekad se tone sve dok se ne dotakne dno. Bar je takvo moje iskustvo.Dobra vest je da se sa dna može samo gore.Kad zaista više nemamo gde, kad nam dosadi da budemo žrtve vlastitih misli, kada više ne možemo da podnesemo svoj izobličeni ili bezoblični odraz u ogledalu, tad se desi neka promena.Tada se prihvatimo. Prihvatimo sebe i svoj lični besmisao i onda, mic po mic, svakodnevno, tražimo način da sebe promenimo. Tu, na dnu, gde vidimo da suštinski jesmo sami i da to nije ništa loše, naučimo da sebi pomognemo jer, iz vlastite kože se zaista ne može. Kada tu, na dnu, prihvatimo odgovornost za svoje stanje, i kada priznamo sebi da je naš najveći neprijatelj vlastiti um, baš tada se okrenemo sebi i tu počinje lečenje. Lekari, pilulice smirelice i pilulice šizelice svakako u određenim fazama pomažu, ali budite uvereni da bez vlastite volje da promenite ono što vas je dotle dovelo,pravog pomaka i prevazilaženja depresije nema.

Udahni duboko i kreni iz početka.

Ašik Žena