Zašto piše Ašik Žena?

Život je suviše kratak da bismo ga proveli radeći samo ono što moramo. Da ne bismo svoj život protraćili uzalud, potrebno je raditi i nešto što volimo - i to što više i što češće. Neki ljudi su uspeli da svoju strast ili hobi pretvore u unosan posao. Nisu to ljudi kojima je motiv bio novac. To su ljudi koji su shvatili da radeći ono u čemu uživaju izvlače najbolje iz sebe, maksimalno koriste svoje potencijale, pametno koriste vreme koje im je život poklonio da ga organizuju po svojoj volji i što je najvažnije, shvatili su da nisu došli na ovaj svet da mukotrpno rade i žive za druge, već potpuno suprotno - živeći svoj život,živeći sebe i svoj san, takvi ljudi najčešće obogaćuju i živote drugih ljudi.

Odavno sam shvatila da je pisanje ono u čemu uživam. Danas, usled hiperprodukcije knjiga,blogova, tekstova, obilja statusa na društvenim mrežama koje su dale za pravo svima da javno iskažu svoje mišljenje, pisanje je u velikoj meri banalizovano. Elem, nije svrha ovog teksta kritika savremenih pisaca i društvenih mreža. Ovaj uvodni tekst inspirisan je nečim što mi se dogodilo a što je, izgleda, bilo okidač za pokretanje ovog bloga.

Kao što rekoh, uživam u pisanju. Moj san oduvek je bio da moje reči budu toliko snažne da mogu da pokrenu ili promene nečiji život. Zato sam se prijavila na konkurs za nove autore tekstova za organizaciju koja se bavi ličnim razvojem. Mislila sam - pa to je to! To je prilika da pišem o onome o čemu razmišljam najveći deo vremena,to je prilika da delim sa drugima svoje spoznaje o tome kako postati bolji i kako što kvalitetnije kreirati sopstveni život. Poslala sam svoje podatke i jedan svoj tekst. U roku od sat vremena (možda je i to mnogo) dobila sam ohrabrujući mejl u kome je pisalo da me sa zadovoljstvom primaju u svoj tim i da mogu da pišem o čemu god želim. I zaista sam se dala...pisala sam i moji tekstovi su objavljivani i deljeni, čak sam dobijala i komentare baš sa onim reakcijama kakve sam priželjkivala. Čitaoci su komentarisali kako ih bodrim i inspirišem. 

Nakon nekog vremena , shvatila sam da se u grupi od pet  autora ja možda i previše eksponiram. Svako je imao svoju oblast za pisanje ali nakon što sam ja objavila pet tekstova a neko nijedan zapitala sam se zašto ja dajem svoj talenat, svoje znanje, svoje vreme, svoje tekstove pisane s velikom posvećenošću ljudima koji nisu zainteresovani da vode sopstvenu organizaciju?! Nisu svoj posao radili pisci, a vlasnici i idejni pokretači cele priče nisu se ni oglasili, ni postavljali pitanja, ni podsticali na saradnju. 

Shvatila sam da u sebi imam više energije, pokretačke snage, radnog elana i ideja od onih kojima sam sve to želela da poklonim jer sam pisala, naravno, besplatno. Doduše, videlo se moje ime ispod svakog mog članka ali su sada neki od mojih najdražih tekstova u rukama te, možda sada već i nepostojeće organizacije.

Kada su me prijatelji pitali zašto sam zatajila sa pisanjem odgovorila sam i ne razmišljajući: "Nisam zatajila, pišem naravno i dalje, ali za sebe. Zašto da svoj rad poklanjam ljudima od kojih sam sposobnija?" Bum! Nemam pojma odakle mi izlete to samopoštovanje i samopouzdanje kad sam oduvek bila skromna i sramežljiva devojka koja je svoju pisanu reč krila pod šiframa u svom kompjuteru da neko ne daj Bože ne vidi da u slobodno vreme pišem. 

Nakon te moje reakcije, kojom sam i samu sebe zatekla, shvatila sam da sam izgleda prelomila u svojoj glavi neke mnogo važne stvari. Jedna od najbitnijih je ta da mi ne treba ničija dozvola, podstrek, odobrenje da radim ono što volim. Dakle, pišem jer volim, jer me to oslobađa, jer me to ispunjava. Pišem jer ne želim da jednog dana u ogledalu vidim staricu koja nije imala petlje da bude ono ko jeste i da se bavi stvarima koje je čine srećnom. Ne treba mi dozvola i ne treba mi diploma Filološkog fakulteta da bih svoje vreme koristila kako ja želim.  Zatim, shvatila sam da mi apsolutno nije bitno da li će ikad moju reč neko platiti. Trenutno tako stoje stvari  - pišem i uživam u tom procesu. To je moja terapija.

Eto,tako je nastao ovaj blog. Nakon svega što mi je prešlo preko glave imam prava da radim nešto što volim. To je credo ovog bloga i svakog mog teksta u suštini. 

Radujem se svakom svom sledećem tekstu. Ako nekome neka moja rečenica ulepša dan, odagna misli sa svakodnevnih muka ili inspiriše na neku promenu, utoliko će moja radost biti veća.

Ašik Žena