Ašik Žena

Uvek mi je nekako čudno  kada čujem neku devojku da kaže: "Ma šta će mi sad dečko, ne treba mi niko da me nervira."  Možda je to samo pošalica koja dobro dođe kada ne želimo sa dosadnim komšijama da razgovaramo na temu ljubavi, mada ja verujem da u svakoj šali ima bar trunčice istine. U svakom slučaju, slažem se u jednom delu - stvarno ti nije potreban neko ko će te nervirati. Ali, mislim da nema duše na ovom svetu koja ne poželi da ima nekog sa kim je sve što je teško lakše, sa kim je sve  što je lepo još lepše, sa kim će moći da ćuti kad joj nije do priče i sa kim će moći da brblja do mile volje bez straha da će je neko ismevati, odbaciti, kritikovati ili osuditi. Koliko god je savremeno doba radilo na tome da nas uveri da smo sami sebi dovoljni, ja i dalje više verujem u reči mog mesara Moše: "I za svađu je potrebno dvoje!" Mi smo stvoreni kao socijalna bića, ne možemo preživeti bez dodira u svakom smislu te reči i zato je potpuno apsurdno i uzaludno ...

Znate li vi da ste se rodili sa velikom verom u sebe , sa fantastičnim samopouzdanjem i visokom dozom samopoštovanja ? Uskoro ću vam objasniti i kako sam to zaključila.  Ono što na samom startu treba da osvestite, jeste da ste vi zapravo kao i svaka osoba na ovom svetu imali vere u sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti, samo ste vremenom izgubili taj osećaj. Tako da za početak, ne morate ništa da gradite iz početka. Samo vratite sebi ono što vam pripada. Da bih vam objasnila kako da vratite taj osećaj da imate u sebi dovoljno snage, samopouzdanja, hrabrosti i svega što vam je potrebno da biste krenuli ka svojim željama, moram da vam objasnim šta se tu dogodilo. Kada se rodimo, mi apsolutno ne razmišljamo o tome šta ne možemo, ne smemo, šta nije u okviru naših mogućnosti, šta ne umemo i tako dalje. Nemamo strah od nepoznatog, ne razmišljamo o negativnim ishodima.  Sigurno ste nekada videli neko dete, devojčicu na primer, koja iako još nije naučila baš razgovet...

Zanimljivo nam je da razmatramo svoja ograničavajuća uverenja , zar ne? Volimo da istražujemo svoje interne sabotere, da se pitamo čime to sami sebe kočimo i sputavamo. I tako nam  sve postane jasno kada nađemo te rečenice koje su nam roditelji ponavljali svakog dana tokom našeg odrastanja i koje su se transformisale u naš unutrašnji glas (kao što su nisam dovoljno dobra, ja ne znam ništa itd.) da smo u stanju godinama da lebdimo nad tom jasnoćom i iako nam je sada jasno koja nas uverenja koče, i dalje ne preduzimamo ništa da konačno promenimo to što nas žulja u životu. Samo znanje o ograničavajućim uverenjima ne može promeniti našu realnost. Veliki je uspeh osvestiti ih, svakako, ali to nije kraj. Naprotiv, to je samo početak - razumevanje zbog čega smo tu gde jesmo. I postoje razne tehnike za promenu ograničavajućih uverenja. Ali, to je tema za individualan rad, koučing, duboku introspekciju. Zato ti predlažem da uradiš nešto čime možeš već sada, dok čitaš ovaj tekst, ...