Za šta se hvataš?

Srela sam se sa drugom iz detinjstva nakon više od deset godina. Trebalo je da se nađemo da mu dam nešto što su mu njegovi poslali od kuće,ali smo, razume se, seli da porazgovaramo. Taj razgovor je naravno potrajao i postao neočekivano dubok.

 Uvek smo nas dvoje imali „ozbiljne“,bitne teme, ali nisam očekivala da ćemo se tada tako iskreno ispričati. Poslednji put smo tako razgovarali kada smo imali 12 godina i od tada smo se sretali u prolazu. 

Ono što nas je povezivalo je bio zreo i odgovoran odnos prema stvarnosti, vršnjaci i sredina koju smo oboje odavno prerasli...jednostavno, naš pogled na svet uvek se razikovao od onoga što nam je pružalo naše okruženje.

Kad  smo nakon toliko godina oživeli atmosferu poverenja u kojoj smo uživali kao neshvaćeni klinci, počeli smo da prepričavamo događaje iz proteklih deset godina, da analiziramo šta se promenilo oko nas  a kako smo se mi promenili. Došli smo do istog zaključka- naši roditelji su isti,naša država je ista, naše reakcije na sve oko nas su drugačije, samo što nas neke sitnice i dalje zabole.

                                

On je sada već lekar koji gradi u inostrantsvu svoju karijeru.Tada je bio jedan od najboljih studenata medicine u jugoistočnoj Evropi. Podelio je sa mnom priču sa prve godine njegovih studija:

 „ Dao sam sebi cilj da očistim godinu u junu i radim preko leta. Poslednji ispiti su mi bili engleski i anatomija. Dao sam svoj maksimum.Iz anatomije sam dobio desetku,iz engleskog osmicu. Spakovao se i otišao kući. S vrata sam onako poletan, ponosan, nasmejan zagrlio majku i rekao joj:“Evo stigao ti sin tvoj koji je očistio godinu danas. Šta misliš,šta sam dobio iz anatomije?“

Odmah nakon što je saznala da je anatomija pobeđena desetkom pitala ga je, bez trunke proslave u glasu:“Šta si beše ono još imao,engeski,šta je s s tim?“ Rekao joj je:“ Pa položio sam ga, osmicu sam dobio, to nije ni važno, shvataš li ti da je anatomija najteži ispit i da sam ga ja položio u junu s desetkom?“ A ona će opet:“Pa dobro, znam ali zašto osmica, valjda si mogao malo bolje da spremiš taj engleski...“ 

Žena se u bašti predivnog bilja uhvatila za jedan suvi list.

Znate kako se osećao...doživeli ste sličnu situaciju sigurno. Kaže on i dalje vidno povređen :“Eeeeej za šta se ona hvata čoveče...pazi koja glupost, izludela me, upropastila mi i dan i sreću.“

Razumela sam ga, u potpunosti. Rasli smo pod stegom istih programa. Mene je samo osvestila ta bol s kojom je govorio o događaju iz prve godine u trenutku kada se već popeo visoko na lestvici uspeha. 

Osetila sam svoju bol a onda sam osetila krivicu jer sam priznala sebi da sam taj program „dobro urađene stvari se podrazumevaju" usvojila i da ga primenjujem – na sebi i na drugima. Znala sam koliko deluje poražavajuće kad neko ospori moj uspeh u korist osude nekog manje važnog uspeha, ali nisam znala da i sama to radim. Prošlo mi je kroz glavu:“Bože , za šta se ja hvatam?“

Kada mi moj dragi pomogne tako što ode umesto mene u prodavnicu, ponekad me iznenadi nekom sitnicom. U toj situaciji ja obično brzo kažem hvala, a onda prebiram po kesi i tražim ono što je zaboravio...

Kada razmišljam na kraju godine kakva je godina za mnom, najlakše se setim tužnih događaja i stvari koje nisam uspela da ostvarim a sve uspehe, srećne trenutke, dobre ljude koji su me podržali prihvatim zdravo za gotovo.

Promotrite danas svoje reakcije, zapitajte se za šta se hvatate. Neka vaša najbitnija odluka nakon toga bude: hvataću se samo za lepotu, trenutke radosti, nasmejana lica, blagoslove,obilje onoga što imam – to je najbrži način da smanjite obilje nedostataka u svom životu i ujedno najjeftiniji način za mirniji i srećniji život.

Kada fokusirano birate da poklonite svoju pažnju stvarima koje imate,kojima ste zadovoljni,na koje ste ponosni, vaš život će postati riznica blagostanja i magnet za srećne događaje. Nepoželjne situacije počeće da proređuju posetu vašoj svakodnevici - baš kao nepoželjni gosti, koji osete da im tu nije mesto.

Za vas,

Ašik Žena