Gde je pravo vreme i mesto da se iskukate?

Ne znam kakva je situacija u ovim zemljama u koje ljudi beže iz Srbije jer je ovde "sve loše", ali znam da Srbi pate od jedne hronične bolesti koja se zove kukanje.

Stariji se žale na penzije, na to kako im se deca razvode, kako su im sinovi loši a snahe još gore, kako je svuda promaja, kako komšije lumpuju do kasno, kako moljci pojedoše sve ćilime...

Zreli ljudi kukaju kako su stari, izborani, kako je njihovo prošlo, kako se plaše da ne  dobiju otkaz i kako platu nisu videli mesecima a i kad je vide potroše je u danu, kako su plate male, kako im se deca ne udaju i ne žene "na vreme", kako je pravosuđe očajno a zdravstvo još gore, kako je gužva, kako je vrućina leti a hladno zimi, kako je sve skupo, kako su im prvi deo života upropastili roditelji a drugi deo deca....

Mladi kukaju na starije - kako ih ne razumeju, kako žive u prošlom veku, kukaju jer su omašili fakultet, kako ne znaju šta će sa sobom, kako nemaju snage, kako su depresivniji od svojih roditelja koji su inače godinama depresivni, kako su profesori idioti a obrazovni sistem nula, kako ne vide budućnost, kako bi hteli mnogo toga ali eto, drugi imaju sreće a oni ne... mladi su to podigli na neki "fensi nivo" pa koriste reč "hejtovanje" kao nešto što je mnogo cool...

I mnoge stvari na koje se ljudi žale zaista su daleko od idealne situacije. Ali, da li kukanje rešava problem?

Slika:Pinterest

Epidemija kukanja. Ljudi izađu na neko lepo mesto, doterani, da se druže i onda satima pričaju o svemu što ne valja, žale se  i onda odu kući još nesrećniji jer su pored svog žaljenja upili u svoj energetski sistem još i sve ono na šta se žali njihov sagovornik, sapatnik. Jer, tu nema mnogo slušanja i razgovora, ljudi jedva čekaju da njihov sagovornik zastane pa da mogu i sami da raspale: "Jao...znam... da vidiš kod mene kako je..." 

Pitam vas: šta vam tačno to kukanje omogućava? Da li se kad se iskukate osećate bolje? Da li ste mogli da iskoristite to vreme drugačije pa da se osetite bolje? Da li ste pronašli rešenje? Da li ste se osetili saslušano? Da li ste dobili neki novi uvid, ideju? Da li ste učinili da se osoba s kojom ste razgovarali oseća lepo? Da li ste dok se žalite onakva osoba sa kakvom biste i sami voleli da se družite? Koju ste tačno korist imali od silnog žaljenja? Što kukate ?!

Čak iako je situacija takva da ništa ne možete da promenite, kukanjem se ne oslobađate, naprotiv, kukanjem samo povećavate dozu nezadovoljstva, širite krug niske vibracije u svom energetskom polju, usmeravate misli na problem, a rešenje i problem nikad ne dele istu misao.

Evo jednog primera iz moje prakse, prenosim ga u kraćim crtama :

Imala sam klijenta koji je godinama bio zatvoren u kući, nije radio, stalno mi se žalio kako nema sa kim da se druži i da vapi za društvom.

 A onda je došao do zaključka:"Ljudi mi kažu da toliko kukam da posle razgovora sa mnom upadnu u depresiju. Počeli su da me izbegavaju.Sada nemam nikog." 

Pitala sam ga: "Sa kakvim ljudima bi ti voleo da se družiš? Ko je za tebe pravi prijatelj?"

Rekao je:" Sa pozitivnim ljudima koji vole da idu na lepa mesta i da rade zabavne stvari."

Nastavila sam: "Da li si ti sebi dobar prijatelj? Da li sebe podržavaš,odlaziš na lepa mesta, da li si onakav čovek sa kakvim bi se družio?"

Rekao je: "Ja sebe baš nešto ne poštujem i ne podržavam."

Dodala sam:"Kakva osoba treba da postaneš da bi imao to što želiš da imaš?" ...

                                

Slika:Pinterest

Odgovorite sebi na ova pitanja, možda vas odgovori dovedu do nekih uvida koji će vam pomoći da shvatite koliko kvalitetno koristite vreme, prijateljstva, kontakte, svoj život. 

Moje zlatno pravilo je: o svojim problemima govorim samo u situacijama kada tražim pomoć, podršku, rešenje i to sa osobama u kojima osećam dobru nameru. To je ponekad moja tetka, ponekad coach, ponekad psihijatar ili drugarica. Ali to se dešava ponekad, i to baš kad osetim da mi je potrebno. I to baš sa odabranim osobama za koje znam da će me usmeriti ka rešenju i neće se uhvatiti u kolo da kukamo zajedno.

A sa svojom drugaricom imam takođe pravilo koje smo spontano nekako obe uvele u naš odnos, bez nekog dogovora, ne znam ni sama kako. Kad nam je mnogo teško, kažemo u jednoj rečenici šta se dogodilo a ponekad čak i to preskočimo i imamo običaj da kažemo jedna drugoj:"Neću o tome, hoću da uživaš u mom društvu. Kad bude vreme za to pričaćemo o tome."  Obe smo svesne da problema ima uvek, da se viđamo retko zbog obaveza i da su ti susreti uvek kratki za sve o čemu bismo nas dve volele da pričamo. I onda počnemo da pričamo o lepim stvarima. Na kraju se završi uvek smehom i nas to nahrani dobrom energijom da posle toga bude lakše da razmišljamo o tome šta nam je činiti sa tim situacijama koje nas tište i opterećuju. Sa visoke vibracije se traže rešenja, a do visoke vibracije ne dolazi se pričanjem o problemu.

Nadam se da će vam ovaj tekst koristiti makar u tome da kvalitetnije provodite vreme sa svojim prijateljima.

Ašik Žena