Zašto vičemo?

U mojoj kući je vladala ili potpuna tišina ili je sve grmelo. Ili nismo uopšte komunicirali jedni s drugima ili bismo urlali jedni na druge. Sredina gotovo da nije postojala. I meni dugo nije bilo jasno šta nas je sprečavalo da komuniciramo "kao sav normalan svet".

Iako se svakog dana trudim da unapredim sebe, moram da priznam da imam velike izazove kada je komunikacija u pitanju. Neminovno je bilo da usvojim model koji je daleko od korisnog i prijatnog, ali ipak se nadam da sam na dobrom putu s obzirom na to da sam osvestila makar donekle na koji način izgovaram određene rečinice, kakve reči koristim, kako gledam osobu dok joj nešto saopštavam... i imam tu, priznajem, još dosta posla. 

Ali jednu sam stvar jako bitnu naučila i čini mi se da je primenjujem svakodnevno a sve zahvaljujući jednoj spoznaji koju ću sada podeliti sa vama. Naučila sam da kontrolišem jačinu svog glasa. Vika i urlanje za mene su davna prošlost.

Slika:pixabay.com

Jedan čovek koji je imao prilike redovno da čuje našu komunikaciju u kući je imao običaj da pita:"Pobogu, zašto svi toliko vičete... je l' umete vi nekad normalno da govorite? " 

Istina, svi smo "grlati" što bi se reklo...i kad smo srećni i kad smo tužni i kad se svađamo i kad se radujemo. Ali svaki član moje porodice je primećivao samo kad neko drugi viče, svog tona niko od nas nije bio svestan

Kad sam počela da živim sa svojim dečkom, bila sam u šoku ... niko ne viče. Svi su normalni, Prijalo mi je to,bila sam željna mira, ali, iskreno, tek onda sam shvatila da ponekad imam potrebu da se dobro izurlam kad mi nešto nije po volji.

Ali, zašto da urlam kad svi dobro čuju? Kada ja vičem? Shvatila sam ... vičem kad osećam da me druga strana ne razume...čuje me jako dobro ali me ne razume ni malo. Ne razume kako se osećam, šta mi je potrebno... uši čuju šta moja usta izgovaraju, ali srce te osobe ne čuje za čim vapi moja duša. Bilo mi je jasno , konačno! Mi vičemo jer imamo osećaj da smo daleko, duša ne pronalazi drugi način i reaguje telom jer je to ono vidljivo,ono što je lako registrovati

Slika:www.illustrationsource.com

. 

Kada se trudimo da budemo što glasniji mi zapravo imamo osećaj da smo se fizički udaljili od te osobe. Naša energetska polja ne mogu da se povežu. Ako osoba sa kojom se svađamo priđe bliže mi se sklanjamo, ako pokuša da nas zagrli mi joj ne dopuštamo, jednostavno naše polje ne može da se poravna sa njenim. 

Kada vičemo, mi zapravo tražimo način da se približimo , da se čujemo i razumemo srcem. Iako smo fizički blizu, naša srca to ne osećaju u situacijama kada ne uspevamo da se emocionalno povežemo sa nekim i mi počinjemo da koristimo glas da "dobacimo", da dopremo do tog drugog srca, da premostimo jaz.

Od kad imam na umu da kada dobijem potrebu da vičem, ja zapravo želim da me ta osoba čuje  i razume srcem, ja se potrudim da ton,jačinu glasa i reči prilagodim srcu te osobe i onda se nekako i moje srce lakše otvori...

Dobar vam život želim,

Ašik Žena