Siguran put ka cilju

Vraćali smo se sa letovanja. Bili smo na moru u Crnoj Gori. Tamo imamo skromnu kućicu u kojoj boravimo leti poslednjih 30 godina. Vozio je moj tata, iskusan vozač kome je put bio dobro poznat. Uvek je duge maršute vozio noću, po hladovini, kada mi spavamo na zadnjem sedištu a na putu nema mnogo gužve. 

U jednom trenutku, učinilo mu se da mu je predeo kroz koji smo prolazili nepoznat, ali nije imao kuda da skrene. Vozio je pravo sve dok ga nije zaustavila policija. Pitali su ga gde smo se uputili. Kad je policajac dobio odgovor posavetovao nas je: „Teško gospodine da ćete preko Kosova stići tamo gde ste pošli. Promašili ste skretanje. Često se to dešava, putokaz je izgleda loše namešten a noću je posebno slabo vidljiv. Vratite se nazad, do tog skretanja i nastavite svojim putem.“

Svi pamtimo tu anegdotu. I svakom se to makar jednom u životu desi – da skrene s puta. Tako je kad idemo na letovanje, tako je kad putujemo kroz život. Ponekad promašimo skretanje, odemo tuđim putem i vozimo u nepoznato, gde često ume da bude i rizično i opasno. Međutim, usmerenja uvek postoje, samo ih mi nekada ne vidimo, a nekada ignorišemo. 

Interesantno je da uvek kada idemo stazom koja ne pripada nama, pred nas ne iskače samo jedno upozorenje, jedan putokaz. Uvek ih je više, baš kao i kada putujete negde daleko -  na svakih nekoliko kilometara, na svakom bitnijem mestu postoje znaci sa natpisima, upozorenjima, obaveštenjima. I mi smo u saobraćaju jako dobro koncentrisani na njih, jer znamo kuda želimo da stignemo, odnosno gde ne želimo da odemo u tom trenutku. Ali u životu, obeveštenja i upozorenja koja nas usmeravaju putem vrlo često znamo da ignorišemo.

Međutim, dobro je znati da život ne prestaje da nas vraća, usmerava i postavlja prepreke sve dok se ne setimo gde smo krenuli, kojim putem treba da idemo i gde smo se odvojili sa svoje rute. 

Zato su važne dve stvari: da verujemo životu i da budemo spremni da ga poslušamo. Da budemo spremni da pronađemo tačku sa koje smo krenuli tuđim putem, putem koji ne osećamo kao svoj, kojim se vozimo u strahu, strepnji, nesigurnosti.

Slika: lična arhiva

Ono što je još važno da razumemo, jeste da je nekad odstupanje sa naše staze neophodno da bismo se uopšte setili koja tačka je bila naš krajnji cilj, gde smo se to uputili kada smo krenuli da iskusimo svoj životni put. Jer, kada shvatimo da smo se izgubili, kad nam „policajac“ kaže da idemo ka mestu sa kog možda nećemo uspeti da lako nastavimo ka svom odredištu, naš um i naše srce u borbi za opstanak pokreću svoje resusrse u smeru rešenja, u smeru nalaženja tačke na koju moramo da se vratimo da bismo se ponovo uključili na svoj željeni kolovoz.

Sika:lična arhiva

Ne brinite, bezbedni smo. Nikada, a kad kažem nikada stvarno to mislim, nikada nije kasno da se vratimo sebi, da podržimo sebe i svoju dušu da nastavi da se vozi putem koji je izabrala kad je došla u ovaj svet. To ne znači da će joj biti lako. Ali onog trenutka kad ponovo oseti sigurnost putovanja svojom stazom, sve prepreke ovog sveta činiće se lake, osvojive i nebitne. Duša će znati da su prepreke i gubljenja putem bili neophodni začini njenog posebnog putovanja.

Jedini siguran put je onaj na kome se uprkos svim nesigurnostima, rizicima, neizvesnostima osećamo svojim, osećamo da smo vozači, da smo mi ti koji upravljamo odlukama ka kojoj će strani krenuti na život. Oni koji koračaju takvim putem znaju da je on dugačak, ali istovremeno osećaju da bolji put za njih ne postoji.

Za vaše puteve,

Ašik Žena